in

U javnoj kuhinji dele POSLEDNJE ZALOGAJE HRANE i veruju u humanost i dobrotu

“Naše zlatne zalihe namirnica dostigle su dno. Ormari su prazni, nema riže, testenine, soli, šećera, ulja, konzervi, povrća i ne znamo kako ćemo dalje.”

Ova dramatična poruka objavljena je na Fejsbuk stranici Udruženja “Mozaik prijateljstva”. U njihovoj javnoj kuhinji “Obrok ljubavi” svakog dana se gladnima podeli oko 600, a vikendom i do 1.000 obroka. Korona kriza je učinila svoje, pa su redovi pred ovom i drugim javnim kuhinjama u Banjaluci sve duži, a donacije sve tanje, piše Srpskainfo.

Prazne ostave

“Mozaik prijateljstva” je uputio apel građanima, privrednicima, društveno odgovornim firmama… da pomognu koliko mogu. Svaka donacija je dobrodošla, svaki kilogram luka, krompira, testenine… zlata je vredan poklon, poručuju iz “Mozaika”.

– Uvek sam verovao, pa i sada verujem u dobrotu i humanost. Ali prazne ostave me ispunjavaju strahom i tugom. Pitam se kako nahraniti sve te ljude u potrebi, jer svaki čovek zaslužuje bar jedan pristojan obrok dnevno – kaže Miroslav Subašić, predsednik “Mozaika prijateljstva”. Aktivisti “Mozaika” su produžili radno vreme javne kuhinje do 18 časova, kako bi ljudi koji su zaposleni mogli doći nakon radnog vremena i uručiti donacije.

Foto: Goran Šurlan / RAS Srbija

Miroslav Subašić

Sve se vraća…

I ljudi dolaze i donose hranu, i to najčešće oni koji ni sami nemaju previše. Po ko zna koji put se, kažu u “Mozaiku”, ispostavilo da ne dele i ne daruju oni koji imaju, nego mnogo češće oni koji su navikli da daju i koji razumeju šta je nevolja.

– Dolaze porodice s decom, oni koji žele da svoje sinove i ćerke od malih nogu uče dobroti i saosećanju. Dolazi omladina. Među prvima su se apelu odazvali mladići koji rade u jednom kafiću na Starčevici. Kafići su zatvoreni, oni su sada faktički bez posla, ne znaju kad će primiti sledeću platu, ali su spremni da sa sugrađanima podele ono što imaju – kaže Miroslav.

Ovaj iskusni humanitarac, koji je u životu svašta preturio preko glave, priznaje da je ovih dana često bio na ivici suza.

– Jedan mlađi Banjalučanin, koji je pre samo mesec dana, gladan i iscrpljen od neimaštine, došao da nas zamoli za pomoć, pre neki dan dođe ponovo, nasmejn i sretan. Oporavio se, stao na svoje noge, dobio posao i doneo donaciju od 50 maraka. Kaže, nije još dobio prvu platu, ali red je da sada on pomogne onima koji se plati ne mogu ni nadati – priča Miroslav.

Javna kuhinja "Mozaik prijateljstva"Foto: Goran Šurlan / RAS Srbija

Javna kuhinja “Mozaik prijateljstva”

Teže nego u ratu

Do suza ga je ganula i priča samohrane nezaposlene majke troje dece. Tražila je brašno, samo brašno, da deci umesi hleba i uštipaka, za ostalo će se, veli, nekako snaći. Plakala je od stida i poniženja, ali nije imala izbora; ne može rođenu decu gledati gladnu.

– Negovala sam jednu staru, bolesnu ženu. Ali, ta žena je umrla i sada nemam nikakvih prihoda, osim dečjeg dodatka za dvoje dece, a to nam nije dovoljno ni za komunalije. Struju nisam platila, nemam od čega. Ako dođu da mi je isključe, ne znam šta ću – jada se ova Banjalučanka, koja je predeverala i rat i izbeglištvo, ali joj nikad, kaže, nije bilo teže nego sad. Ne želi da se slika, niti da kaže svoje ime, da ne sramoti decu, da ih ne zadirkuju u školi.

Životne priče ljudi koji svakog dana pred “Mozaikom” staju u red za topli obrok, u nadi da će u cekeru poneti i koju litru ulja, konzervu ili paketić makarona, raznolike su, koliko i sam život.

Nema izbora

Neki od njih su žrtve dugotrajnog siromaštva i isključenosti, neke je slomio rat, sa čijim se posledicama i danas bore, neki su krhkog mentalnog zdravlja, a neki do pre par meseci nisu ni slutili da ih nevolja naterati da se, kako kažu, “hrane na kazanu”.

– Kad odjednom ostanete bez posla, a imate decu i kredit za vratom, nemate baš mnogo izbora – kaže jedna korisnica javne kuhinje, žrtva korona krize.

Suprotno uvriježenom mišljenju, većina korisnika javne kuhinje nisu marginalci, niti neradnici. Najčešće su to penzioneri s malim penzijama i podugačkim spiskom hroničnih bolesti, ili nezaposleni roditelji. U redu za hranu strpljivo čekaju i žene žrtve porodičnog nasilja, koje su od muža nasilnika sa decom pobegle u podstanare, a nemaju zaposlenje ili rade za minimalac.

– Ne želimo doći u situaciju da te ljude vratimo sa šaltera bez parčeta hleba i zalogaja hrane. Ne želimo da im oduzmemo nadu. I verujemo da se to neće desiti, jer živimo u gradu dobrih ljudi – kategoričan je Miroslav Subašić.

Spasite gladne

Javnoj kuhinji su potrebne sve vrste namirnica, naročito ulje, brašno, testenina, riža, šećer, so, konzerve i povrće, prvenstveno mrkva, luk i kupus. Poželjno je da se donira hrana u manjim pakovanjima. Uz donacije u hrani, koje najčešće donose građani, javnoj kuhinji je potreban i novac za kupovinu svežeg mesa za pripremu obroka, te za nabavku plina i plaćanje struje. Mesečno javna kuhinja troši oko 300 KM (150 evra) za struju i oko 350 KM (175 evra) za plin.

Priprema jednog ručka košta od 300 (150 evra) do 500 KM (250 evra), u zavisnosti od toga šta se kuva. Tako je, na primer, najskuplji, a među korisnicama najomiljeniji obrok, pasulj s kobasicom. Donacije u hrani mogu se doneti svakog radnog dana do 18 časova u prostorije javne kuhinje. Novčani prilozi se mogu uplatiti na žiro račun: “Mozaik prijateljstva”, Cara Lazara 20, Banjaluka, ž.r. 5621008002257169, kod NLB banka Banjaluka.