in

“Uvek idemo na sigurno, ne verujemo ISPITIVANJU PODZEMNIH TOKOVA pomoću bakarne žice, letvica i grančica”

Više od 500 bunara u poslednje dve decenije iskopali su penzioner Milan Protić, bivši radnik na železnici u Omarskoj i njegov sin Đuro, autoelektričar iz Srednje Lamovite.

Njih dvojica su konstruisali i napravili mašinu za kopanje bunara koja besprekorno služi i probija različite slojeve zemlje, glinu, kamen, šljunak, svakojake stene, u potrazi za podzemnim vrelima.

Najdublji bunar od 27 metara, u domaćinstvu Aleksandra Šljivara, Protići su iskopali u selu Jazovac, u gradiškom delu Potkozarja.

– Strahota je sići u bunar dubok 27 metara, bez rada, a pogotovo kopati na toj dubini. Uvek postoji opasnost od urušavanja stena, bez obzira na to što mi stalno spuštamo i postavljamo betonske cevi. Takođe je rizično izvlačenje zemlje. Može pući uže, sepet u kojem se zemlja vadi ili popustiti koncentracija radnika na površini – priča Milan Protić.

Foto: Milan Pilipović / RAS Srbija

Milan Protić na gradilištu

Težak posao

On je posle penzionisanja u Željeznicama Republike Srpske, počeo novu etapu radnog veka.

– Kopanje bunara je težak i odgovoran posao. Sve mora da se dobro i detaljno isplanira, uradi probna bušotina da kasnije rad ne bi bio uzaludan. Svaki metar, od površine pa sve dok se ne ukaže voda je tema za sebe – ispričao je za Srpskainfo Milan Protić, pribojavajući se u poslednje vreme i zemljotresa. Upoznali smo ga u okolini Nove Topole, gde je sa sinom i još trojicom radnika kopao bunar. Ovo je, kaže Milanov sin Đuro, područje bogato vodom.

– U Lijevče polju vodeni sloj je od osam do deset ili dvanaest metara. Vode ima u izobilju, a nije teško kopati. Teren je šljunkovit i to ide relativno lako. Voda je uvek zagarantovana, tu nema promašaja, mada se i ovde nivo podzemne vode smanjuje i bunare je potrebno produbljivati – iznosi Đuro Protić iskustva bunardžijskog posla iz topolskog kraja.

On je ubrzo nakon završetka srednje škole upoznao suštinu zanata kojeg je naučio u praksi, a teoretska znanja iz autoelektrike takođe mu nisu suvišna.

– Spontano smo otac i ja počeli kopati bunare. Razmišljao sam da prestanem, da se posvetim poslu za koji sam se školovao, ali se to uvek nekako odlagalo. Nisam mogao oca ostaviti sam da radi, bez obzira na pomoćne radnike koje angažujemo. Tako je to teklo iz dana u dan, prošlo je više godina, a ja nikako iz bunara da izgazim, da izađem na površinu i da se posvetim autoelektrici – izneo nam je Đuro svojevrsnu ispovest, vlastite dileme i porodični posao po kojem su se nadaleko pročuli.

Đuro-Protić-bunardžija - foto-Milan-PilipovicFoto: Milan Pilipović / RAS Srbija

Đuro-Protić-bunardžija – foto-Milan-Pilipovic

Od Bihaća do Dervente

– Kopali smo bunare na širokom području, od Ripča u okolini Bihaća do Prnjavora i Dervente. Svuda radimo, mnogi nas zovu i posla imamo na pretek. Za celu godinu smo zauzeti, mada se uvek može naći vreme za neki bunar koji nije upisan u našu bunardžijsku svesku – pričaju otac i sin, Milan i Đuro, najpoznatije bunardžije u Potkozarju. Tvrde da su za njih najbolja preporuka, dokaz znanja i veštine, puni bunari pitke vode.

– Mi uvek idemo na sigurno. Ne verujemo ispitivanju podzemnih tokova pomoću bakarne žice, letvica, grančica i koječega. To se ponekad pokaže tačnim, ali mnogo puta ne vodi u dobrom smeru. Kopati bez preciznog istraživanja je nepotreban trošak. Zato mi uvek prvo napravimo bušotinu, utvrdimo izdašnost vode, pa tek onda kopamo bunar, drugačije nikako – tvrdi Milan Protić. On je svoju teoriju uspešno primenio i u domaćinstvu Mile Popovića u Karajzovcima, gde je iskopao bunar i pronašao veliku količinu vode na dubini od 12 metara.

Lijevčanski bunari, kaže on, uglavnom služe za navodnjavanje, zalivanje povrtnjaka, žitarica, plastenika sa cvećem…

Rakijica posle posla

Sa Protićima su u ekipi takođe već iskusni radnici, njihove komšije iz istog ili susednih sela, Zoran Panić iz Lamovite, Željko Keča iz Saničana i Mladenko Mikanović iz Rakelića.

– Svi radimo složno, razumemo se, svako zna svoj deo posla i radi ga krajnje odgovorno, savesno. Kopati bunar nije nimalo lako, niti jednostavno. Tu se greške plaćaju životima. Mi nismo imali nezgoda, niti problema. Dok radimo tu nema alkohola i opuštanja, a posle, kada završimo posao, možemo da sednemo, odmorimo, popijemo i pojedemo, u čast domaćina i dugovečnost bunara – pričaju nam, nekako uglas, Zoran, Željko i Mladenko.

Milan i Đuro Protić mašinu za kopanje bunara prvo su isprobali u svome dvorištu.

– Iskopali smo tri bunara, našli kvalitetnu vodu, istestirali mašinu i sebe, pa tek onda krenuli da drugima kopamo bunare – kazali nam Protići o svojim počecima bunardžijskog posla.