in

DOPISNICA IZ BANATA – Ljubomir Živkov: Zastol’nye pesni i shutki

FARKAŽDIN –

Nisam nikad vidio nijednog čoveka sa obranicom, da donosi vodu sa Tamiša, ili sa česme kod baba Smiljine (Pekarkine) kuće, i nisam nikad vidio da neki čovek namešta krevet, što se neizostavno svugdi dešavalo čim i deca ustanu, ako si u nekoj kući naišao na razmešten krevet, to je značilo bolest: prvi razmešten krevet koji sam video bio je deda Milin, brata mog dede, koji je prvi od nas umirao od raka, u svojoj pedeset i ne znam kojoj godini; pod velikim jastukom je imao kesicu nepotrebnih bombona, i samo bi se malo pomerio kad ja dođem, a imao sam možda tri godine, da se poslužim, jednom od bombona koje su se, danima pritisnute i zaptivene, lepile jedna za drugu: mirišu na malinu, voćku koju još dugo neću videti, niti okusiti, i koja se pojavljuje samo u bombonama i u sirupu; odlazaka u bolesničku sobu se sećam, pamtim glas i reči (“ćure dedino”), ali lice mi deda Milino stalno izmiče, pa moram da ga dopunjavam sećanjem sa slike, gde su on i baba Mara uramljeni, verovatno iste one jeseni kad je dovo iz Opava.

 

dopisnica, iz, banata, postarska, torba, penzija, penzije, postar

Kreveti su nameštani na dva načina, vuneni jorgan, dva perjana jastuka (u mom slučaju i ovčija koža koja je bila između mene i dozidnice) sazidaju se tako da budu što pravilniji kvadar, gore znači ravan, na namešten krevet se ne naslanja, ne seda, nije poželjno da se odlažu čak ni mekane stvari, jedino rezanci za supu, sitno isečeni i pažljivo rastreseni po beloj čistoj i porubljenoj tkanini.

Drugi pristup bio je da sav građevinski materijal koji će se naći pod ćilimom bude poređan pored dozidnice, što je ravnomernije moguće, da opet ima ravne ivice kvadra, samo upola užeg. Kad se to postigne, na spoljnu, vodoravnu polovinu kreveta može da se sedne, a druga polovina služi kao naslon, tako namešten krevet ličio je na kauč (koji sam video kod tetaka u Novom Sadu i u Beogradu, a i kod čika Žive u Orlovatu), i kad bi dolazili gosti kreveti bi uvek bili tako nameštani, pa bi kad je Sveti Nikola za astal [zastal] seli gosti, tetka Milena, Rada Radenov, kuma Stojan i kuma Kovinka (rodom iz Tomaševaca), deca koju su već ručala za običnim astalom u sobici gde je zimi kuvano, sigradu se na krevetu: mline, sa žetonima od kukuruza i pasulja, belog, koju ko garnituru izvuče, ili, kako se naše socijalističko društvo razvijalo, i kako je kupovna moć seljaštva rasla, domine, pa ne-ljuti-se-čoveče… Motrio sam da moja protivnica (imam više sestara neg braća) ne napravi trakalicu, ali mi ne bi promaklo kad bih za astalom čuo odjednom neki drugi glas, glas nekoga ko nije došao na svečare. Odmah bi pogodio ko je izveden na scenu, baba priča kako ga je Loga, koji je nagluv i naivan, spasao da se ne zarazi: “Neboj da piješ dikad vode za Žabokom!” – “Što?! – “Iba kasalide!” – “Šta ima…?” – “Kasa-li-de!” Ima kiseline. Malo kasnije ustane kuma Stojan, napravi tri četiri koraka, pre nego što će progovoriti glasom, jezikom i poštapalicama svog junaka, i već čujem smeh: “Žikela!”

dopisnica, iz, banata, metla, sirak, sirkova

Baba iziđe u ladan foruuz, ali ne odlazi po još vina, ne zatvara vrata, nego se vraća, korakom čvršćim nego što je izišao, zauzima stav mirno, kao da će predati raport komandantu puka, podiže iznad glave desnu ruku sa tri stisnuta prsta da se jasno vide, kao kad bi mađioničar hteo da svi vide koliko je njegova tačka čista i iskrena, spušta oštro ta tri prsta nasred čela, pa bez žurbe prelazi na naredni udarac, koji će isto biti odlučan, kao kad tirac pelcuje živinu, pogađa mesto gde je pupak, onda isto tako u spoljni deo desnog ramena, pa levog, neko je ušao u crkvu i pompezno se krsti formirajući najveći moguć raspon između propisanih markera: “Smilja Nikodinova!” – pogađa zadovoljna publika, mi se vraćamo dominama, začuje se pesma, “Ej u Agana, ej u Agana, u moga dragana…”, nigde se ta reč, da nije turska, ne čuje, nego samo kad oni u tri glasa zapevaju, pa se opet nazdravlja, vratim se igri, ali opet čujem nov glas, baba nešto govori, a svaki čas se čuje jedno “kaže”: “Sejka i Miroslav su kontrahirali kaže talijansko seme, sampastore, kaže, ne treba mu kaže sama kaže slama, ova kaže bezostaja, kav i kaže bankut, rodi zdravo kaže malo, a slame mu kaže svake godine kaže ostane, ima stalno stare kaže slame…” – to je uji bilo pomoćno izražajno sredstvo u jednom trenutku njegovog pripovedačkog razvoja, ali nije moglo proći nezapaženo i nekažnjeno, makar u krugu rodova i kumova.

dopisnica iz banata krevet otoman kauc 125 1 jpg

Serijal “Dopisnica iz Banata” možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.