in

Kako je star i bolestan vojvoda Putnik doživeo NAJSTRAŠNIJU UVREDU: Srbija mu se nije DOVOLJNO ODUŽILA

Upisao se u redove najvećih srpskih vojskovođa.

Predvodio je vojsku u nekim od najneizvesnijih trenutaka Srbije – Balkanskim i Prvom svetskom ratu, a za njegova dela čuo je i svet. Ipak, pred kraj života Srbija se nije odužila Radomiru Putniku. Naprotiv! Već ostareo i onemoćao, starac sede kose i brade, doživeo je najveće poniženje.

Prvi svetski rat koji će se pretvoriti u najveće stradanje srpskog naroda do tada, Radomir Putnik dočekao je kao načelnik štaba Vrhovne komande. Već star i bolestan, iskusni vojnik komandovao je srpskom vojskom za vreme sve četiri neprijateljske ofanzive na Srbiju i, zajedno sa Stepom Stepanovićem i Živojinom Mišićem, bio taj koji je doneo pobede domovini u prvim mesecima rata – na Ceru, Kolubari, Drini…

Kada je počela četvrta ofanziva na Srbiju, Putnik je već bio teško oboleo i nije imao mnogo udela u operativnim odlukama. Ipak, u teškim okolnostima, sa oslabljenom, bolesnom i gladnom vojskom, uspeo je da organizuje povlačenje preko albanskih i crnogorskih planina, na albansko primorje.

Put je vodio preko nepristupačnih predela Albanije, a zima i hladnoća su se pobrinule da se povlačenje pretvori u golgotu u kojoj je stradao nezapamćen i nikada konačno utvrđen broj ljudi. Cifra koju uzima najveći broj istoričara govori o oko 240.000 mrtvih, kako vojnika, tako i civila.

Zbog bolesti vojvoda Putnik nije mogao da se kreće, pa je za njega napravljena improvizovana nosiljka, koju su nosila četiri vojnika. Iznemogao i star, Putnik je stigao prvo u Skadar, a zatim je prebačen na Krf gde je upućen na lečenje.

Tamo je vojvoda počeo da se oporavlja i vraćala mu se snaga. Ipak, patio je. Iz njegovih beleški iz tog doba vidi se da je bio jako usamljen i da ga niko nije obilazio niti o ičemu obaveštavao. Mislio je da iza toga stoje neki dublji razlozi kojih nije bio svestan.

Sve mu je postalo mnogo jasnije kad mu je u februaru 1916. blagajnik dostavio dve neprimljene plate. Tada je primetio da nije dobio dodatak koji mu je pripadao kao načelniku vrhovne komande. Pitao je blagajnika o čemu se radi i tako tek od njega saznao da je smenjen još u decembru 1915!

Ne bi stari vojvoda zamerio regentu Aleksandru što je smenio bolesnog čoveka, ali Putnika je zabolelo što mu to niko nije javio i što za smenu saznaje od blagajnika.

– Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam, sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli, i boleće me do groba – rekao je Putnik nakon ovog nemilog događaja, a zabeležio Savo Skoko u svojoj dvotomnoj knjizi “Vojvoda Radomir Putnik”.

Što se “ceha” tiče, stari vojvoda verovatno je bio u pravu. U nastaloj atmosferi međusobnog optuživanja za tragičan ishod povlačenja preko Albanije neko je morao biti proglašen krivim, a vojvoda Radomir Putnik bio je odličan kandidat.

Nakon ovih nemilih događaja Putnik je prebačen u Nicu na dalje lečenje gde je ubzro preminuo 17. maja 1917. godine.

Sahranjen je na ruskom groblju u Nici uz najveće počasti, a na prenos njegovih posmrtnih ostataka u oslobođenu otadžbinu čekalo se skoro deset godina.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Loading…

0