in

Motociklista koji je 42 sata proveo u ambisu ispričao SVE!

Mentalna i fizička snaga, nadljudski napori u borbi za preživljavanje, ali i dobra organizovanost njegovih prijatelja i ljudi dobre volje koji su stigli u poslednji čas, spasili su pre dva dana motociklistu Ivana Miloševića iz Beograda sigurne smrti, nakon 42 sata koje je proveo u ambisu, posle udesa u mestu Dudin krš nadomak Severne Mitrovice.

Milošević je iz bolničke postelje otkrio detalje drame koju je preživeo. Od teških povreda zadobijenih u nesreći, Ivan se trenutno uspešno oporavlja na odeljenju Intenzivne nege KBC u Severnoj Mitrovici, piše Kosovo online.

Njegova namera da nekoliko dana provede na Ohridskom jezeru, ali i na moru u Grčkoj, pri čemu je planirao da u prolazu poseti svoje prijatelje u Gračanici i Severnoj Mitrovici, prekinuta je u petak oko 15 časova, kada je u mestu Dudin krš kod Severne Mitrovice doživeo nesreću za koju, kako kaže, ni sam ne zna kako se dogodila.

– Same nesreće se ne sećam, ni situacije koja je dovela do toga. Jedino čega se sećam u kratkim slikama je da sam se tumbao van kolovoza i da sam završio u šancu – započinje svoju nesvakidašnju priču bajker Ivan Milošević.

On dodaje da je sledeći trenutak čega se seća bilo njegovo buđenje ispod motora i bol u čitavom telu.

– U početku nisam bio siguran da li sam stvarno imao udes ili samo sanjam, ali sam već sledećeg trenutka video da sam zapetljan ispod motora, koji, na svu sreću, nije bio svom težinom na meni, jer se oslonio na dve obližnje stene. Znao sam da moram da se isčupam ispod njega kako bih mogao da dišem i to moje izvlačenje je, zbog povreda u čitavom telu, trajalo dva sata.

Zbog umora i bolova sam ponovo pao u nesvest ili san, ne znam tačno, i to je sigurno trajalo sat, dva, dok se ponovo nisam osvestio. Tada sam čuo određene glasove ljudi u daljini, koji, nažalost, nisu mogli da me vide. Pokušao sam da skupim snage i daha da uzviknem “u pomoć”, ali taj moj pokušaj niko nije čuo, tako da mi je jedini način da preživim bio da se izvučem iz šanca dubokog sedam, osam metara i kroz šipražje dovučem do puta sa kojeg sam i sleteo – kaže Milošević.

Da nesreća bude veća, iz ruku mu je ispao mobilni telefon koji je neprestano zvonio, ali nije mogao da ga dohvati zbog povreda koje je zadobio. Posle nekoliko sati, kada se baterija ispraznila, telefon je, kaže, utihnuo, što je bila još jedna otežavajuća okolnost u njegovom pronalasku.

Borba za život i potraga

Borba za život i povrede od udesa vidljivi su na telu ovog vedrog mladića koji, kako kaže, u početku nije sumnjao da će preživeti, ali kako su sati i dani odmicali, i njegova snaga, ali i vera da će biti pronađen polako su nestajali.

Porodica i prijatelji u subotu su razglasili vest o njegovom nestanku, a obaveštena je i kosovska policija i Euleks. Opsežna potraga je krenula.

– U početku nisam sumnjao da ću biti spašen, jer sam znao da me traže, ali je dehidratacija bila ono čega sam se bojao. Tog jutra sam pre polaska doručkovao i ništa nakon toga nisam jeo i pio. Ipak, uspeo sam da izdržim taj čitav dan, noć, naredni dan i narednu noć, ali je već trećeg dana dehidratacija počela da uzima maha.

Sve sam manje uspevao da se uspenjem uz liticu uz koju sam se verao pomoć prstiju i glave, jer nisam mogao da pomeram kukove i kolena od zemlje zbog povreda koje sam zadobio. Pomerao sam se po 20, 30 centimetara i ponovo padao u nesvest od nemoći i bolova. I tako tri dana – govori Ivan.

“Nisam verovao da će neko stići”

Navodi da je, posle više od 40 sati provedenih u jarku sa teškim povredama, ipak počeo da razmišlja o najgorem ishodu koji može da ga zadesi, smrti.

– Treći dan sam počeo da sumnjam da li će me iko naći i počeo sam da razmišljam kako je to umreti zbog dehidratacije. Nisam verovao da će neko stići da me nađe dok sam još živ. Ipak, nisam u potpunosti gubio nadu, davao sam sve od sebe što sam mogao, ali kako je vreme prolazilo, tako je i moja snaga nestajala i postavljalo se pitanje da li ću uspeti – sa nevericom se seća Milošević.

Ipak, zahvaljujući njegovim prijateljima iz Gračanice, bajkerima iz Mitrovice i ljudi dobre volje, Ivan je u nedelju pre podne pronađen, a taj, kako kaže, nestvaran trenutak, pamtiće zauvek.

– To je bilo nestvarno. Teškom mukom uspinjao sam se onih 10, 15 centrimetara uz liticu, kada sam čuo glasove koji su bivali sve bliži. Usledio je poziv “Ivane, jesi li tu?”, posle čega sam shvatio da sam spašen i da mi je jedini zadatak da ostanem tu i ne skliznem ponovo u jarak. Sada mogu da kažem da su oni došli dosta brzo s obzirom na to da nisu imali nikakvih saznanja gde se ja nalazim i hvala im još jednom na tome što su me spasili – kaže Milošević.

(Espreso/Telegraf.rs)