in

TAJNA ISTORIJA: Ko je ustvari bio vlasnik Hitlerove ratne mašinerije? – EVO KO JE NEMCE POSLAO NA PUT KATASTROFE?

Nemačka industrija je 1929. bila na drugom mestu u svetu, ali je u velikoj meri bila u rukama vodećih američkih finansijsko-industrijskih grupacija . I.G. Farben, glavni snabdevač nemačke mašinerije, finansirao je 45 odsto Hitlerove izborne kampanje 1930. godine i bio je pod kontrolom Rokfelerove kompanije „Standard Oil“.

Ako se dotaknemo pitanja ko je odgovoran za Drugi svetski rat onda se moramo zapitati i ko je pomogao nacistima da dođu na vlast? Ko ih je poslao na put ka svetskoj katastrofi?

Čitava predratna istorija Nemačke pokazuje da su pružanjem „neophodnih“ politika upravljala finansijska previranja u koja je svet utonuo.

Ključne strukture, koje su definisale posleratnu strategiju razvoja zapada, bile su Banka Engleske i Federalni sistem rezervi (FRS) koji su zacrtali uspostavljanje apsolutne kontrole nad finansijskim sistemom Nemačke.

Za sprovođenje ove strategije moguće je sagledati sledeće faze:

Prva faza: od 1919. do 1924. – priprema terena za masovna američka finansijska ulaganja u nemačku ekonomiju;

Druga faza: od 1924. do 1929. – uspostava kontrole nad finansijskim sistemom Nemačke i finansijska podrška nacional-socijalizmu;

Treća faza: od 1929. do 1933. – izazivanje i oslobađanje duboke finansijske i ekonomske krize i obezbeđivanje dolaska nacista na vlast;

Četvrta faza: od 1933. do 1939. – finansijska saradnja sa nacističkom vladom i podrška njenoj ekspanzionističkoj spoljnoj politici.

U prvoj fazi, glavne poluge za osiguravanje prodiranja američkog kapitala u Evropu počele su sa ratnim dugovima i usko povezanim problemom nemačkih reparacija.

Nakon formalnog ulaska SAD-a u Prvi svetski rat, SAD su dale saveznicima (pre svega Engleskoj i Francuskoj) pozajmice u iznosu od 8,8 milijardi dolara. Ukupna suma ratnih dugova bila je veća od 11 milijardi dolara.

Da bi rešili ovaj problem, dužničke zemlje su pokušale da nametnu ogroman iznos izuzetno teških uslova za plaćanje reparacije na štetu Nemačke. To je uzrokovano odlivanjem nemačkog kapitala u inostranstvo, a odbijanje plaćanja poreza dovelo je do deficita državnog budžeta koji bi se mogao pokriti samo masovnom proizvodnjom nezaštićenih maraka.

Rezultat je bio kolaps nemačke valute – “velika inflacija” iz 1923. godine, koja je iznosila 578 (512 odsto) kada je dolar vredeo 4,2 biliona maraka. Nemački industrijalci počeli su otvoreno da sabotiraju sve aktivnosti u plaćanju reparacionih obaveza, što je na kraju prouzrokovalo čuvenu “Rur krizu” – francusko-belgijsku okupaciju Rura u januaru 1923.

Do avgusta 1924. godine staru nemačku marku zamenila je nova, stabilizovana finansijska situacija u Nemačkoj, a, kako je napisao istraživač G.D. Preparta, Vajmarska republika je bila pripremljena za “najslikovitiju ekonomsku pomoć u istoriji, koju je pratila najgora žetva u svetskoj istoriji “-” nezaustavljiva poplava američke krvi izlila se u finansijske vene Nemačke. “

 Na kraju su svi u Nemačkoj živeli u dugovima i bilo je jasno da će zemlja, ukoliko Vol Strit povuče svoje kredite, doživeti potpuni bankrot. 

Ukupan iznos stranih investicija u nemačku industriju tokom 1924-1929. godine iznosio je gotovo 63 milijarde zlatnih maraka (30 milijardi se odnosilo na kredite), a plaćanje reparacije – 10 milijardi maraka. 70 odsto prihoda obezbedili su bankari iz Sjedinjenih Država, a najveći deo banaka bio je iz JP Morgan.

Kao rezultat toga, 1929. godine nemačka industrija je bila na drugom mestu u svetu, ali je u velikoj meri bila u rukama vodećih američkih finansijsko-industrijskih grupacija.

“Interessen-Gemeinschaft Farbenindustrie”, glavni dobavljač nemačke ratne mašinerije, finansirao je 45 odsto Hitlerove izborne kampanje 1930. godine i bio je pod kontrolom Rokfelerove kompanije “Standard Oil”.

Morgan je putem „General Electric-a“ kontrolisao nemačku radio i elektro industriju preko AEG-a i Siemens-a (do 1933. godine 30 odsto akcija AEG-a u vlasništvu „General Electric-a“) preko telekomunikacione kompanije ITT – 40 odsto telefonske mreže u Nemačkoj.

Pored toga, imali su 30 odsto udela u kompaniji za proizvodnju aviona “Focke-Wulf”.

„General Motors“, koji pripada porodici DuPont, uspostavio je kontrolu nad „Opelom“.

Henri Ford je kontrolisao 100 odsto akcija “Volkswagena”.

1926.godine, uz učešće Rokfelerove banke “Dillon, Reed & Co.” pojavio se drugi najveći industrijski monopol u Nemačkoj posle “I.G Farben” – metalurški koncern “Vereinigte StahlWerke” (čelični fond) Thissen, Flick, Wolff, Feglera itd.

Američka saradnja sa nemačkim vojno-industrijskim kompleksom bila je toliko intenzivna i prodorna da su do 1933. ključni sektori nemačke industrije i velike banke poput Deutsche banke, Dresdner banke, Donat banke itd. bili pod kontrolom američkog finansijskog kapitala.

Istovremeno se pripremala politička snaga koja je trebalo da igra ključnu ulogu u angloameričkim planovima. Govorimo o finansiranju nacističke stranke i lično A. Hitlera.

Kako je u svojim memoarima pisao bivši nemački kancelar Bruning, Hitler je od 1923. primao velike sume novca iz inostranstva. Kuda su otišle ​​nije poznato, ali ih je primio preko švajcarske i švedske banke. 

Takođe je poznato da je 1922. u Minhenu održan sastanak između A. Hitlera i vojnog atašea SAD u Nemačkoj – kapetana Trumana Smita – koji je sastavio detaljan izveštaj za svoje nadređene iz Vašingtona u kom je govorio o Hitleru sa poštovanjem.

Upravo je kroz Smitov krug poznanika Hitler prvi put predstavljen Ernestu Hamfštenglu , diplomcu Harvard Univerziteta koji je imao važnu ulogu u formiranju A. Hitlera kao političara, pružio mu je značajnu finansijsku podršku i obezbedio mu poznanstvo i komunikaciju sa visokim britanskim ličnostima.

Dok je Nemačkom vladalo blagostanje, Hitler je ostao na periferiji javnog života. Situacija se drastično promenila s početkom krize. Od jeseni 1929. godine, nakon što je depresija pokrenula Federalne rezerve, započeta je treća faza strategije angloameričkih finansijskih krugova.

Federalne rezerve i JP Morgan odlučile su da prestanu da pozajmljuju Nemačkoj. Engleska je u septembru 1931. odustala od zlatnog standarda, namerno uništivši međunarodni sistem plaćanja i potpuno odsekavši finansijski kiseonik Vajmarskoj republici.

 Ali, sa nacističkom strankom dogodilo se finansijsko čudo: u septembru 1930., kao rezultat velikih donacija Thyssena, “IG Farben”, nacionalistička stranka Emila Kirdorfa dobila je 6,4 miliona glasova i zauzela drugo mesto u Rajhstagu, nakon čega su velikodušna ulaganja iz inostranstva aktivirana.

Glavna veza između najvećih nemačkih industrijalaca i stranih finansijera postao je Hjalmar Šaht. Četvrtog januara 1932. godine održan je sastanak između M. Normana, A. Hitlera i Von Papena, koji su zaključili tajni sporazum o finansiranju NSDAP-a.

Tom sastanku su prisustvovali i američki kreatori politike i braća Dales, što njihovi biografi ne vole da spominju.

14.januara 1933. godine održan je sastanak Hitlera, Šrodera, Papena i Keplera na kome je Hitlerov program u potpunosti odobren. Ovde su konačno rešili pitanje prenosa vlasti na naciste, a 30. januara Hitler je postao kancelar.

Tako je započela implementacija četvrte faze strategije. Stav angloameričkih vladajućih krugova prema novoj vladi bio je veoma blagonaklon. Kad je Hitler odbio da plati odštetu, što je, naravno, dovelo u pitanje plaćanje ratnih dugova, ni Britanija ni Francuska nisu napravile pometnju.

Štaviše, posle posete Sjedinjenim Američkim Državama u maju 1933. godine H. Šaht je ponovo postavljen na mesto šefa Reichsbanke, a nakon sastanka sa predsednikom i najvećim bankarima na Vol Stritu, Amerika je dozvolila Nemačkoj nove pozajmice u vrednosti od milijardu dolara.

 U junu, tokom putovanja u London i sastanka sa M. Normanom, Šaht je takođe tražio engleski zajam od dve milijarde dolara i smanjenje, a potom prekid plaćanja starih zajmova. Nacisti su tako dobili ono što Nemačka nije mogla da postigne sa prethodnom vladom.

U leto 1934. Britanija je potpisala anglo-nemački sporazum o transferu, koji je postao jedan od temelja britanske politike prema Trećem rajhu, a krajem tridesetih Nemačka je postala glavni trgovinski partner Engleske.

Schroeder banka je postala glavni agent Nemačke u Velikoj Britaniji, a 1936. godine njena kancelarija u Njujorku udružila se sa Rokfelerima kako bi stvorili “Schroeder, Rockefeller & Co.” investicionu banku, koju je magazin „Times“ nazvao „ekonomskom propagandnom osom Berlin-Rim“.

Kako je i sam Hitler priznao, svoj četvorogodišnji plan zamislio je na osnovu stranih finansijskih zajmova, tako da mu to nikada nije pokrenulo ni najmanju uzbunu. U avgustu 1934. američki “Standard oil” je u Nemačkoj nabavio 730.000 hektara zemlje i izgradio velike rafinerije nafte koje su naciste snabdevale naftom. 

 Istovremeno, Nemačka je potajno preuzela isporuku najsavremenije opreme za fabrike aviona iz Sjedinjenih Država, kako bi započela proizvodnju nemačkih aviona. Nemačka je dobila veliki broj vojnih patenata od američkih firmi Pratt i Whitney “,” Douglas “,” Curtis Wright “, a američka tehnologija je gradila” Junkers-87 “.

  1. godine, kada je besneo Drugi svetski rat, američka ulaganja u nemačku privredu iznosila su 475 miliona dolara.

“Standard oil” je uložio – 120 miliona, “General Motors” – 35 miliona dolara, ITT – 30 miliona dolara, a “Ford” – 17,5 miliona dolara. Bliska finansijska i ekonomska saradnja angloameričkih i nacističkih poslovnih krugova bila je pozadina na kojoj je u 30-ima politika smirivanja dovela do Drugog svetskog rata.

Danas, kada je svetska finansijska elita počela da primenjuje plan „Velika depresija – 2“, sa posledičnim prelaskom na „novi svetski poredak“, identifikacija njegove ključne uloge u organizaciji zločina protiv čovečnosti postaje prioritet.

Webtribune.rs

Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Loading…

0

Comments

0 comments