in

Marija iz Bačkog Brega čuva ćurčijski zanat od zaborava

Prsluk koji je verna kopija kožnog prsluka koji su nosile su Šokice u drugoj polovini

XIX
veka u Herceg Santovu ručni je rad Marije Ivošev iz Bačkog Brega. Dovoljna joj je bila samo jedna stara fotografija snimljena 1872. godine

“To sam radila više od dva meseca. Počevši od krojenja, crtanja, jer na koži ne sme biti praznog prostora. Zatim prenošenja na paus papir osnovnog crteža, bockanja, trukovanja i tek onda vez i dalje rad. To je sve ručni rad”, kaže Marija Ivošev.

Ćurčijski zanat Marija je naučila od svog oca. I danas čuva stare fotografije i njegovu majstorsku diplomu.

“Moj tata je 1946. godine završio zanat kod jednog majstora u Gakovu. Meni je preneo to zananje, rad rukom bez mašine. On nije nikada imao priliku tako raditi, jer se moda menjala i više se takva odeća nije tražila, ali je mene naučio”, kaže Marija.

Njen otac se nije usudio, ali ona jeste – sašila je opakliju. Od 11 pola.

“Od vrata do dole duga je metar i po, a u obimu dole ima 5,60 metara. Utrošeno je 28 jagnjećih i ovčijih koža i ima oko 35 kilograma. Farbala sam je dudovom gljivom koja daje specifičnu boju duvana”, kaže naša sagovornica.

Stara fotografija, stari prsluk, ili neki drugi odevni predmet dovoljni su da Marijine vešte ruke izrade isti takav. Ručno šiven i vezen, ili u slučaju slavonske nošnje sa aplikacijama od kože i ogledalcima.

“Iz organizacije Vinkovačkih jeseni su došli sa knjigom iz vinkovačkog muzeja i pitali da li mogu to da uradim. Naravno da sam prihvatila. A na jednom muškom prsluku ima oko 2.000 bobica od kože koje su kroz moje ruke prošle tri puta”, kaže Marija.

U jedan komad uloženi su meseci rada, ali se taj posao danas ne vrednuje.

“Čak su me pitali – pa Vi nemate mašinu, kada radite ručno”, prepričava Marija.

I pored svega Marija ne odustaje. Želja joj je da sačuva ono što je nekada bio način izrade komada odeće od kože, pa makar to značilo sate, dane i mesece provedene sa kožom i iglom u rukama.