in

Baka Bojana ukrasnim molerajem ulepšala mnoga domaćinstva

“Danju sam kopala, a noću po kućama krečila i molovala, kuvala i spremala. Bio je nekada jako težak život i nije bilo lako. Trebalo je skuvati za porodicu i troje dece odgajati, spremiti za školu, musti krave, nositi mleko i kopati, pa konjima špartatai i nema šta sve nismo radili”, kaže Bojana Vitas, molerka iz Riđice.

U stažu dugom više od pola veka Bojana Vitas kaže da skoro nema kuće u selu koju nije izmolovala. I ako je u osmoj deceniji života ističe da je vid i snaga još uvek služe, pa kada se lati valjka njene šare, ornameti i ukrasni cvetovi na belom zidu izgledaju besprekorno:

“Nismo pre vukle linije po zidovima lenjirom i četkicom, imali smo samo četku od cipela, pa napravimo farbu i onda radimo preko papira. Pravili smo ćoškare, pa jedan valjak ide u jedan ćošak, pa se svaki ćošak odvaja mustrom, pa vučemo venčiće, koji su se najviše tražili”.

Ovaj način ukrašavanja zidova nekada bio uobičajem u mnogim seoskim kućama, sališima i kafanama. Baka Bojana kaže da se ne boji za opstanak zanata, jer naslenika ima.

Đuro Matijević, moler iz Riđice kaže: “Pre 40 godina ovde je radio profesionalno jedan majstor od kojeg su mnoge žene naučile da rade, a on se zvao Šic Pera. Nije bilo granice ovde, pa je šetao do Segedina i Gare, gde je molovao. Bez posla sam ostao 2002. godine i počeo sam da molerišem po malo. Kada sam tako radio, jedan mi plati,a drugi me časti, pa sam počeo profesionalno sa ovim poslom da se bavim i tako do danas”.

Moleraj su u seoskim domaćinstvima uglavnom radile žene, domaćice, koje su bile priučene za ovaj zanat. I ako možda izgleda da je lako i nije tako. Osim umeća, potreban je smisao za boje, ali i ljubav.